Kad smo mi bili mali, roditelji su bili zakon. Bilo je dovoljno da te mama pogleda, i tu je bio kraj. A ako nije bio kraj, bilo je „pričaćemo kad dođemo kući”, a ako ni to nije upalilo, radila je varjača. Moja strina se uvek šalila da
je morala da krije varjače kada bi nas mama dovodila kod nje u posetu. Išli
smo bespogovorno na spavanje posle crtaća u 7.15. Nikada nismo smeli
roditeljima da kažemo „neću”. Ružne reči bile su zabranjene. „Dobar dan”
je bilo pod obavezno, svima. I „hvala”. Pre nego što krenemo da se žalimo
na profesora, bili smo krivi. Naši roditelji išli su u školu samo na roditeljske
sastanke i drhtali su od profesora. Nismo smeli da kasnimo, ni da lažemo,
ni da se bacakamo po podu kad nešto ne dobijemo. Bilo je normalno da
nam kažu „ne može” i „nemamo”. Jeli smo ono što je bilo na stolu. Nosili
smo školske uniforme. Bili smo dobri drugovi. Nikada nas nisu pitali kako
smo raspoloženi, jer to nije bila tema, pošto smo bili dobro raspoloženi i sa
odranim kolenima, i sa paštetom na hlebu, i sa „Bajkama iz celog sveta”.
Nikada nam nisu govorili da nas vole, da smo genijalni, i nikada nam nisu
govorili da su depresivni, i nisu nas vodili u kafane, niti smo sedeli sa
odraslima.
Kad smo mi postali roditelji, hteli smo da budemo drugačiji. Nežniji, mekši.
Ljubili smo i hvalili našu decu, kupovali smo im barbike i transformerse,
brinuli se kako su raspoloženi i hteli smo da im budemo drugovi. Neki od
nas čitali su deci priče svake noći pred spavanje, neki su vodili decu u
školu, i posle na časove stranih jezika. Bili smo ambiciozniji od naših
roditelja – oni nisu morali da budu ambiciozni – znalo se da je naš jedini
zadatak da dobro učimo. Mi smo hteli da naša deca budu uspešna. I
srećna. I zadovoljna, u vreme u kome su već socijalne razlike postale
ogromne, a nesigurnost i nepravda bili svuda oko nas.
Današnja deca sede u kafanama i u kafićima sa svojim roditeljima,
zagledana u telefone. I roditelji su zabavljeni Instagramom, i vestima, i rade
i po dva posla da bi ovaj život nekako držali pod kontrolom. Deca imaju
privatne profesore iz svih predmeta, jer roditelji nemaju vremena da se
bave svojom decom. Sve češće, roditelji dolaze u školu sa advokatima, da
pokažu kako su deca u pravu i kako profesori pred pravima dece imaju da
budu manji od makovog zrna. Niko nema vremena ni za šta. Pa ipak,
dosada vreba iza svakog ćoška. Otuda je glavna tema – da budemo
zabavljeni. Da deca budu zabavljena, jer ako su zabavljena, onda je sve u
redu, onda nema problema.
Znate kako se kaže: Jaki ljudi stvaraju dobra vremena, dobra vremena
stvaraju meke ljude, meki ljudi stvaraju teška vremena, teška vremena
stvaraju jake ljude.
Mirjana Bobić Mojsilović
Izvor: tosamja.media
