Cervikalni sindrom se manifestuje bolom u vratu koji može da propagira u ramena, duž ruku, ka lopaticama, prekordijalnu regiju (prednji deo grudnog koša), ka potiljačnom predelu, kaže specijalista za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju dr Radica Dragojlović Ružičić
Bol u vratu jedna je najzastupljenijih tegoba savremenog čoveka. Skoro 90 odsto osoba susrelo se barem jednom u životu sa bolom koji je u velikoj meri posledica dugotrajnog sedenja, slabe fizičke aktivnosti, starenja ili diskus hernije. Dobar deo dana provodimo nepravilno sedeći u povijenom položaju, pa se tegobe uočavaju i kod sve mlađih osoba. Bolovi se mogu sanirati odgovarajućom fizikalnom terapijom uz koju je nekada moguće izbeći upotrebu lekova, ili u najtežim slučajevima i hirurški zahvat.
Bol u vratu širi se u ramena i u ruke
Bol u vratu pratilac je cervikalnog sindroma koji se ispoljava slabijom pokretljivošću vrata i pojačanom napetošću mišića vrata i ramenog pojasa. Sve zajedno u bitnoj meri utiče na kvalitet života i umanjuje radne sposobnosti čoveka.
– Cervikalni sindrom obuhvata skup simptoma koji nastaju usled kompresije i iritacije spinalnih nervnih korenova i krvnih sudova u vratu i dovode do senzitivnih, motornih i vaskularnih poremećaja. Manifestuje se bolom u vratu koji može da propagira u ramena, duž ruku, ka lopaticama, prekordijalnu regiju (prednji deo grudnog koša), ka potiljačnom predelu. Može biti praćen i zujanjem u ušima, glavoboljom, vrtoglavicom i nestabilnošću pri hodu – kaže za portal eKlinika načelnik Kabineta za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju Vojnomedicinskog centra Karaburma u Beogradu dr Radica Dragojlović Ružičić.
Šta je uzrok cervikalnog sindroma?
Savremeni način života i napredak tehnologije doveo je do epidemije cervikalnog sindroma. Prehodih godina stanje se javljalo kod osoba starijih od 50 – 60 godina. Bol u vratu danas je sve češći i kod osoba između 20 do 30 godina, a ženski pol je dvostruko više ugrožen, navodi dr Dragojlović Ružičić.
– U 90 odsto slučajeva uzrok cervikalnog sindroma su degenerativne promene na vratnoj kičmi, ali i traume, na primer, u saobraćajnim udesima. Tu su i razni zapaljenski procesi, osteoporoza, urođene anomalije. Degenerativni procesi na kičmenom stubu deo su starenja, već posle 30 godine a često i ranije, intervertebralni diskovi (međupršljenski diskovi) dehidriraju, postaju manje fleksibilni što značajno utiče na funkcionalnost kičmenog stuba – objašnjava dr Dragojlović Ružičić.
Kako loše držanje i fizička neaktivnost deluju na telo?
Kao faktore rizika za značajno ubrzavanje degenerativnih procesa na kičmi dr Radica Dragojlović Ružičić navodi loše držanje, dugo sedenje, nedostatak fizičke aktivnosti, slabost mišića vratnog i ramenog pojasa.
– Često pominjan uzrok cervikalnog sindroma je diskus hernija. Intervertebralni diskus nalazi se između dva pršljena, sastoji se iz središnjeg dela, jezgra, koje je želatinozne strukture i fibroznog prstena oko jezgra što daje disku čvrstinu. Tokom hodanja, kretanja, trčanja, ili ako samo sedimo, razne sile deluju iz svih pravaca na kičmeni stub. Te sile ne smeju da se direktno prenose na same pršljenove, pa se one ublažavaju na nivou intervertebralnih diskova koji služe kao amortizeri – dodaje doktorka.
Šta je dikus hernija?
– Diskus hernija najčešće je rezultat starenja i dovodi se u vezu sa degeneracijom diska. Ove degenerativne promene ogledaju se, usled dehidratacije, u smanjenju jezgra diska. Manja je i elastičnost diska, sužava se intervertebralni prostor i gubi sposobnost amortizacije pritiska. Na terenu degenerativno izmenjenog diska pri nekom opterećenju, naglom pokretu, dolazi do pucanja fibroznog prstena i ekstruzije – prolapsa jezgra diska u kičmeni kanal, odnosno do diskus hernije – precizira dr Dragojlović Ružičić.
Moguća je i cervikalna mijelopatija
Klinička slika zavisi od toga da li su nervni korenovi ili kičmena moždina, komprimovani prolabiranim jezgrom diska. Moguće tegobe su intenzivni bolovi u ramenima, rukama, utrnulost i slabost muskulature u delovima tela, zbog kompresije i iritacije zahvaćenog nerva, kaže dr Dragojlović Ružičić.
– Usled pritiska na kičmenu moždinu može se razviti cervikalna mijelopatija gde u simptomatologiji može biti prisutna bolnost (ali, i ne mora), osećaj težine u ekstremitetima, otežan nesigurni hod, slabljenje grube motorne snage u rukama, te razvoj pareze i tetrapareze (delimične oduzetosti) – dodaje doktorka.
Bol u vratu pratilac i profesionalnih oboljenja
Dr Radica Drgaojlović Ružičić naglašava da su sve navedene činjenice iznete, kako bi pacijenti sa bolom u vratu i drugim pratećim tegobama, obratili pažnju na simptome i što pre se javili izabranom lekaru i specijalisti fizikalne medicine.
– Najvažnije je sprovesti neophodne dijagnostičke procedure s ciljem tačnog određivanja uzroka cervikalnog sindroma i što ranijeg započinjanja lečenja. Pregled specijaliste fizikalne medicine podrazumeva temeljno uzimanje anamneze, razgovor s pacijentom na osnovu koga se može doći do uzroka nastanaka cervikalnog sindroma. Ne smeju se zaboraviti ni podaci koji se odnose na rad i uslove života pacijenta. Cervikalni sindrom danas se dosta vezuje za profesionalna oboljenja, poput onih poslova koji zahtevaju provođenje dosta vremena za računarom, ili ponavljanje pokreta koji uključuju pokrete vrata, na primer podizanje predemeta iznad glave – napominje dr Dragojlović Ružičić.
Neophodan je i kompletan neurološki pregled
Specijalista fizikalne medicine kompletnim kliničkim pregledom i imajući u vidu tegobe pacijenta utvrđuje objektivno stanje i funkcionalnu sposobnost. Pregled uključuje utvrđivanje bolnosti i tonusa vratne i ramene muskulature, lekar specijalista ispituje pokretljivost vratnog dela kičme, zglobova gornjih ekstremiteta.
– Procenjuje se snaga muskulature vratnog i ramenog pojasa obe ruke. Neophodan je i kompletni neurološki pregled. Nakon temeljnog kliničkog pregleda i utvrđenog stanja lekar će odlučiti o daljim dijagnostičkim procedurama. Na raspolaganju su RTG (rendgen) vratne kičme, EMNG (elektromioneurografski pregled) gornjih ekstremiteta, ultrazvučna dijagnostika, kompjuterizovana tomografija, magnetna rezonanca. S obzirom na kompleksnost vratnog sindroma, dijagnostika i tretman često zahtevaju timski rad lekara, neurologa, neurohirurga, reumatologa i ORL specijaliste – ističe dr Dragojlović Ružičić.
Kako je moguće izbeći operaciju?
Bol u vratu – cervikalni sindrom leči se konzervativno i u određenim slučajevima i operativno, kaže dr Dragojlović Ružičić. Konzervativno lečenje podrazumeva medikamentoznu terapiju i sprovođenje fizikalne terapije, dodaje doktorka.
– Cilj medikamentozne terapije je ublažavanje i uklanjanje postojećih tegoba, kao što su bolovi, povišen mišićni tonus, osećaj utrnulosti. Fizikalna terapija zauzima važno mesto u tretmanu cervikalnog sindroma. Neophodno je što pre početi s terapijom, blagovremenom primenom fizikalnih procedura može se smanjiti ili čak i izbeći upotreba medikamentozne terapije. U pojedinim slučajevima dolazi do ublažavanja i prestanka tegoba, pa je moguće izbeći i operativni zahvat – objašnjava dr Radica Dragojlović Ružičić.
Velika je korist od vežbanja
Bol u vratu može se lečiti širokim spektrom fizikalnih procedura kao što su elektroterapija, sonoterapija, magnetoterapija, termoterapija, hidroterapija, akupunktura, kineziterapija. Savremeni načini života i rada često nameću dugo sedenje i vrlo malo fizičke aktivnosti.
– Nedovoljna fizička aktivnost uzrok je lošem držanju, dovodi i do slabosti muskulature što značajno doprinosi nastanku i napredovanju degenerativnih promena na kičmenom stubu. Kineziterapija (terapija pokretom), fizička aktivnost, značajno utiče na lokomotorni sistem u celini. U toku tretmana cervikalnog sindroma kineziterapijom smanjuje se povišeni tonus vratno – ramene muskulature, povećava se pokretljivost vratne regije, zglobova gornjih ekstremiteta. Jača se snaga muskulature vratnog i ramenog pojasa, koriguje se i nepravilno držanje. Značajni benefiti vežbanja ne ograničavaju se samo na lečenje tegoba cervikalnog sindroma. Kineziterapija ima za cilj da obuči pacijente redovnom vežbanju i tako održi telo u što boljem funkcionalnom stanju da bi se izbegla pojava tegoba koje se dovode u vezu sa cervikalnim sindromom – objašnjava dr Dragojlović Ružičić.
Terapija uz obavezni nadzor specijaliste fizikalne medicine
Doktorka objašnjava kako često čuje od pacijenta, da prođe dosta vremena pre nego što dođu kod fizijatra.
– S obzirom na to da su tegobe često izražene pacijenti pribegavaju „samolečenju“, čekaju da tegobe same od sebe prestanu ili sprovode „neadekvatnu“ fizikalnu terapiju. I pored teškoća, jer se čeka na preglede čemu je doprinela i covid 19 pandemija, mora se istrajati na proverenom medicinskom tretmanu. Nažalost, mediji su prepuni metoda za “brzo i sigurno lečenje”. Ono što je najbolje i najbezbednije jeste da se tegobe u vezi sa cervikalnim sindromom ne zanemaruju. Bitno je da se pacijenti što pre jave izabranom lekaru, kako bi se ubrzao pregled fizijatra i dijagnostičke procedure, dobila tačna dijagnoza i započela fizikalna terapija. Imajući u vidu navedenu ozbiljnost sindroma, fizikalnu terapiju neophodno je sprovoditi uz prisustvo specijaliste fizikalne medicine i rehabilitacije – precizira dr Radica Dragojlović Ružičić.
